Ове године, са посебним пијететом се сећамо када је у фебруару 1915. г. краљица Мери, супруга британског краља Џорџа Петог, након оснивања Српског потпорног фонда за помоћ народу Србије у Великом рату 23. септембра 1914. године, прихватила покровитељство над Фондом и постала његова почасна председница. Путем овог Фонда, основаног од стране српских родољуба и истакнутих Енглеза, који је бројао око 700 чланова, за које је било питање морала и части да помогну „витешкој Србији”, добровољним прилозима британског народа и народа земаља британске круне, за четири ратне године, прикупљено је више од милион фунти стерлинга помоћи у виду болница, лекова и организованих медицинских мисија. Велика Британија била је једна од првих земаља савезница која је упутила добротворне медицинске мисије у Србију, а њихова специфичност се огледала у чињеници да је у њима био највећи број жена, око 600 – лекарки, медицинских сестара, болничарки.
Овај гест, који је био чин истинске хуманости појединаца, међу којима и велики број медицинских сестара из Шкотске, које су ризикујући сопствене животе притекле у помоћ Србији и њеном становништву погођеном, поред ратних ужаса и епидемијом пегавог тифуса, заувек ће остати неизбрисива спона између наших народа.
Међу њима се посебно истицала др Елси Инглис коју су звали и “српска мајка”, као и леди Лејла Пеџет, супруга тадашњег британског амбасадора сер Ралфа Паџета који је касније био и комесар британских мисија у Србији.
Сећање на ангажовање, преданост и пожртвованост представника британских медицинских мисија, као и напори чланова Српског потпорног фонда из Лондона на прикупљању хуманитарне помоћи мора се неговати и чувати, једнако као и савезничке везе створене и ојачане у првим данима Великог рата. Дужност нам је и да одржавамо сећање на крагујевачку драму и ваљевску болницу, Надежду Петровић, др Драгу Љочић, др Елизабет Рос, др Елси Инглис, на најмлађег поднаредника на свету Момчила Гаврића, који је након Великог рата послат на школовање у Британију и био најбољи ђак у грофовији Кент, у школи „Хери Рајт”, као и прве жене-ратнике Милунку Савић и Флору Сандс, хероине „Гвозденог пука” српске војске.
Чувена британска списатељица, Луиза Милер, у својој књизи “Наш брат – капетан Флора Сандс”, овековечила је овај део историје, а у знак захвалности за њен истраживачки подухват о страдању српског народа и савезничким везама Срба и Британаца, награђена је на Сретење 2014. године, златном медаљом за заслуге за српски народ.
Најзначајнији Срби у Великој Британији, који су уложили лични и професионални углед како би анимирали што већи број утицајних Енглеза из политичког и јавног живота да се укључе у акцију пружања помоћи Србији су били Јован Цвијић, Чедомиљ Мијатовић, Милан Ћурчин, Тихомир Ђорђевић, Војислав Јовановић, др Славко Грујић, владика Николај Велимировић и др. Паралелно са овим, српски ћаци и студенти су кроз своје академско ангажовање, истицали значају српске жртве у контексту слободе и општег мира, док су плакати облепљени на јавним местима широм Енглеске позивали локално становништво да се “моли за Србију”.
Посебна захвалност за допринос и одржавање Српског потпорног фонда иде Дејвиду Лојд Џорџу, Винстону Черчилу, сер Артур Евансу, Валентину Чироулу, Роберту Вилијаму Ситон Вотсону, сер Чарлсу Чедвик Оману, леди Констанс Џејн Бојл, др Џејмс Верији са супругом др Френсис Дикинсон Вери, кардиналу Борну, лорд Халевфшану и многим другима.
